michael rowe – leap year

MV5BMTkzMDUzMDk4OF5BMl5BanBnXkFtZTcwMDMxMDE3NQ@@._V1_SX640_SY720_

krajem prošlog veka, pre renesanse gledanja filmova koju je doneo internet, ovakve uratke sam gledao u osami festivala autorskog filma. i dan danas se sećam detalja pojedinih filmova kojima ne samo da nisam zapamtio zemlju porekla već ni reditelja ni naziv. bili su to rani dani moje filmske edukacije kojih se danas sa setom sećam i možda se baš tu krije neočekivan uspeh ovog filma u mojoj percepciji. on donosi atmosferu i iskustvo tih davno odgledanih misterija koje su ostavile dubokog traga na našeg malog junaka.

gotovo bez budžeta, ovaj meksički film australijskog reditelja (!) opet ukazuje na nepojmljivo dno srpske kinematografije. snimljen skoro potpuno u jednoj sobi, film prikazuje život mlade laure (izuzetna monica del carmen), koja je kao nešto poput freelance novinarke. ona živi tužan i usamljeni život neprestano boraveći u stanu, posmatrajući tuđe živote, prekidajući monotoniju povremenim noćnim izlascima tokom kojih privede različite mužjake koje ne uspeva da zadrži duže od jedne noći. sve to tako ide dok ne sretne jednog tipa sa kojim ulazi u sado-mazo i prilično surovu seksualnu vezu.

pre svega, aplauz za prikazan golden shower! kamo sve drugo, samo da ovo ima u mainstream filmu dovoljno je za pažnju. ali, pored toga, imamo i fascinantnu studiju karaktera. ova glavna glumica je izuzetna u prikazivanju dnevne rutine, svih detalja koje radimo u samoći a koji nisu pristojni da se prikažu na filmu, i njena pojava nosi veliki deo filma. skromna filmska estetika dobro korespondira sa skromnim životom glavnog lika i njenim dosadnim navikama i baš je to, paradoksalno, ono što nam drži pažnju. kombinujući ekstreme tuge, seksualnog zadovoljstva, bola, dosade i depresije reditelj nam pripoveda priču o jednom malom usamljenom životu koji se snažno ucrtava u našu memoriju baš zato jer je toliko običan.

ne znam. čitam sada šta sam napisao i nisam siguran da se naslućuje kvalitet ovog filma koji bi opravdao pisanje o njemu. pre mi se čini da je uspeo kod mene da dotakne nešto potisnuto a dobro poznato. mnogo je generičkih momenata u filmu koji se me vraćali u prošlost i koji su izazvali osećanja koja sam nekada i sam delio. mnoštvo detalja u njenoj sobi (posteljina, ukrasi na zidu, njena odeća, pokrivač…), njene navike, gestovi, usamljenost, njen toliko normalan život, sve su to momenti koje sam i sam viđao. njen karakter sadrži brojne osobe koje sam poznavao, njen stan je stan u kojem sam bio a njena tuga dobro poznata. to razumevanje njenog psihološkog stanja i svega što je čini, predstava ljudskog koja je na momente i bolni i mučna i tužna ali, u isto vreme, i grandiozno humana, učinilo je da ovaj film snažno vibrira svaki put kada bih ga pogledao.

the black death

malo šta u ljudskoj istoriji može da se poredi sa iskustvom kuge, ili šta god da je zadesilo evropu u periodu između 1347 i 1351 godine, a čiji je zajednički imenitelj crna smrt. za te četiri godine nestalo je preko 30% evropske populacije (neki naučnici tvrde i do 50%!) ostavljajući iza sebe nepojmljivu pustoš kako na područjima gde je prošla tako i u glavama i dušama preživelih. posledice su bile zastrašujuće u svakom segmentu društva i ljudskih života. crna smrt je promenila politiku, ekonomiju, kulturu, društvo i samim tim i tok istorije. hronični nedostatak ljudi u narednim vekovima, promene u funkcionisanju državnih, ekonomskih, zakonodavnih i izvršnih institucija, uzdrmana filozofska pa čak i religiozna verovanja dovode do, u neku ruku, kraja srednjeg veka i uvode evropu u moderno doba. crna smrt je ubila sam “cvet” čitave jedne generacije, ostavljajući preživele u dubokoj psihološkoj i moralnoj krizi.

naglašeno nasilje i surovost u decenijama nakon crne kuge može se tumačiti naglašenim prisustvom svesti da je zaraza svaki čas moguća a sa njom i mogućnost iznenadne i bolne smrti. kasnosrednjovekovna umetnost pre crne smrti izržavala je izvesni optimizam i bezbrižnost, ali nakon zaraze snažan upliv melanholije postaje očigledan. primer pesnika eustace deschampa, koga citira i huizinga u svojoj knjizi ‘jesen srednjeg veka’ (knjiga koja je, poput kuge, dobacila i do najzaostalijih katedri istorije umetnosti), daje lepu ilustraciju raspoloženja ljudi krajem XIV veka:

“happy is he who has no children, for babies mean nothing but crying and stench; they give only trouble and anxiety; they have to be clothed, shod and fed; they are always in danger of falling and hurting themselves; they contract some illness and die. when they grow up, they may go bad and be put in prison. nothing but cares and sorrows; no happiness compensates us for our anxiety, for the trouble and expense of their education. the poet has no word.”

emmanuelle bercot – clément

clement

francuski film je poput posebnog filmskog žanra. dovoljno je reći ‘gledao sam francuski film’ pa da se pretpostavi da imamo slučaj sa nečim dosta drugačijim od većine filmova drugih nacija. da li je nešto u tamošnjoj klimi ili šta već, ali čak i autori iz drugih zemalja koji snimaju svoje filmove tamo prevaziđu svoj pređašnji stil i počnu da snimaju “francuski žanr”. možemo tu očekivati sve tabue, sve bizarnosti, svu dosadu, nekomunikativnost, radikalnost u izrazu, zaplete o kojima razmišljamo u dubokoj samoći i koju ne bi priznali ni da smo izloženi waterboardingu. ne znam kako sam se navozao na francuski film ali nikada nisam imao problema sa surovim realizmom u njemu, sa viškom tišine, sa prikazivanjem dosade u realnom vremenu, sa perverzijama. moguće jer sam se tripovao da me to čini posebnim i pametnijim. vrag bi ga znao. ali, zaista, puno toga sam saznao i video gledajući ih i na mojoj umišljenoj listi najboljih filmova ne mali je broj francuskih filmova.

nedavno sam tako u jednom od bezbrojnih epskih smaranja naleteo na film ‘clement’ izvesne francuske autorke emmanuelle bercot, koja je ovaj film režirala, producirala, napisala scenario i glumila glavnu ulogu. vrlo pohvalno. ne mogu reći da mi se film dopao ali je svakako vredan pažnje zbog teme. naime, tema je ljubavna veza između žene starije 20 godina od muškarca. dobro, relativno opšte mesto današnjeg doba. jeste, ali…muškarac ima 12 godina! e, to je već nešto. mislim, francuski film se nikada neće umoriti od svih mogućih forma uznemiravanja poštenog pučanstva i ovo je još jedan od bezbrojnih doprinosa tome. nažalost, sem početne namere da se pozabavi ovom temom on je jedva šta drugo uspeo. ništa u filmu nije opravdalo zanimljivu premisu: od razvoja njihovog odnosa, razumevanja njene motivacije da se zaljubi u dete, preko načina kako je snimljen (digitalnom kamerom iz ruke), do scene seksa između nje i klinca. dečak, za razliku od rediteljke i glavne glumice, ima opasno iritantnu pojavu i ne, nije da sam ljubomoran što je već sa 12 godina, pre nego što mu se kurčić pošteno i digao (gde sam ja bio sa 12 godina? nigde. šta sam radio? ništa.) ubo tetku, već je zaista u svojoj detinjoj strasti i mačo tripu više zaslužio šklempu nego pičokaru. ali, to je samo jedna od brojnih mana filma koji ne uspeva ni da nam pokaže dinamiku njihovog odnosa, koji uporno izbegava dečakovo golo telo (jebi ga, hoćeš kontraverznu temu, idi do kraja) i pre svega potpuno podbacuje u motivima. nijednog trenutka nisam poverovao kako je moguće doći do takvog odnosa niti “proživeo” njihov odnos. ok, razumem da ljubav ne bira, da je pad neuračunljiv, da može svakom da se desi (da li) ali, opet, osnovno meso na ovaj interesantan kostur ne postoji. aplauz ide za hrabrost ovoj grancuskinji da se pozabavi ovom kompleksnom temom i za pojedina rediteljska rešenja, ali sve drugo ostaje za nauk budućim sličnim pokušajima u, pretpostavljam, “francuskom žanru”.

julianna barwick at sixth & I historic synagogue; washington, dc

jedan od formatirajućih filmova za moju karijeru izuzetno uspešnog preduzetnika je ‘the thin red line’ velikog…najvećeg terrence malicka. on u njemu ne govori o crvenoj liniji koju srbija neće preći u vezi kosovskog statusa već pre pripoveda o banalnijim stvarima poput odnosa između prirode i kulture, ljudskog i neljudskog, misli i jezika, izgubljenog i ponovo nađenog raja… beskrajna slojevitost filma istaknuta je muzikom za koju godinama nisam uspevao da nađem dostojan pandan. radnja filma se dešava na jednom ostrvu na pacifiku i nekoliko puta se čuje melanezijski hor koji peva neku njihovu narodnu pesmu, il nešto slično tome. kako se film bavi suštinskim pitanjima ljudske egzistencije ova muzika je uspela da dotakne nešto neobjašnjivo i magično što bi me svaki put kada bih gledao film duboko uzdrmalo (ono što ‘six feet under’ uvek iznova uspeva). nikada se nisam ložio na saznavanje novih kultura niti sam gledao filmove, slušao muziku ili čitao knjige iz zemalja o kojima ništa ne znam samo zato da bih nešto saznao o njima. taj kriterijum autentičnosti i nazovi interesovanja za ‘drugo’ kao odraz moje tolerancije i duha koji nema predrasuda mi je uvek bio smešan i prepuštam ga liberalnim amerikancima i onima koji se tako osećaju. osnovni kriterijum je uvek bio kako neko delo korespondira sa mnom na svesnom i podsvesnom nivou i da li uspeva da me odveze negde što pripada meni a nije mi do tada bilo poznato, a to iz kojih pizdinaca dolazi jedva da je i bitno. u ovom životu i raspodeli karata to najviše uspeva muzici a muzika u ovom filmu je tu vožnju podigla na novi nivo: carinika rusoa sam prepoznao kao svog, muziku ovih plemena, toliko udaljenih od nas, kao iskustvo u kojem izvlače sve ono zatrpano u meni  a meditativnu funkciju neizgovorenog unutrašnjeg jezika kao suštinsku za definisanje osobnosti.

godine su prošle tražeći nešto slično sve dok pre nekih desetak godina nisam, ni sam ne znam kako, naleteo na juliannu barwick. ne znam da li je ona inspiraciju našla u muzici melanezijskih i polinezijskih ostrva ali njeni rani radovi su pogodili žicu koju takva muzika nosi. plus, kombinuje je sa modernim tehnologijama što joj daje novi kvalitet i komunikativnost. njene pesme uglavnom počinju sa otpevanom jednom reči ili frazom koju onda uz pomoć loopa i klavira varira na bezbroj načina, slažući je kroz bezbrojne slojeve ravnomerno slaganih svakih nekoliko sekundi i povremeno ubacujući još koju reč koju bi isto tako razložila i dodala svim onim slojevima prethodne reči čineći, sve u svemu, jedan vanvremenski osećaj koji vraća slušaoca (ili dovodi) u stanje pre postanka sveta ili nas, u vreme bez istorije i mitova, u vreme bez vremena u vreme…neobjašnjivo rečima.

slojevi glasa i instrumenata koje ova devojka pravi hipnotišu svaku poštenu dušu i tako je bilo na koncertu koji sam nedavno gledao. u intimnoj atmosferi jevrjeske sinagoge u vašingtonu ona je, pred nas 200, ispovratila sve što ima čineći njene pesme uživo još nestvarnijim. uspela je da nas sve zajedno navede da sanjamo o usamljenosti ali ne toliko isporučujući emocije koliko prizivajući ih, čineći publiku potpuno opijenom. ono što neistreniranom uhu deluje kao njeno eksperimentisanje sa ehom, glasom i zvukom posle nekog vremena stapa se u jedan pejzaž zvukova prozračnih poput vazduha ili oblak,a koju mogu naterati suze i ospokojiti i najnespokojnije. i tako njene mistične harmonije dovode nas u vezu sa onim melanezijskim plemenom koje stvara sličan osećaj potvrđujući još jednom da nam je zajedničko i vanvremensko ljudsko iskustvo a da su  kulture i nacije samo šuplja forma lišena istinitosti naših života.

na sirijusu

IMG_4655 *#^

stabilan prosek osećanja i nostalgije spram rodne grude nije prouzrokovao preteranu želju da odem u maticu. odlasku je više doprinela doza zainteresovanosti kako će mi iz ove perpsektive izgledati moj prošli zivot (jedan od) i koliko ću sam sebi biti mizeran u poređenju s tim. koliko ću uspeti da pohvatam konce svih neuspeha i nadigranosti i povežem ih u smislenu sliku koja mi možda može pomoći u novim okolnostima.

hteo to ili ne ali gotovo dve godine provedene na mestu koje još uvek ne mogu da nazovem domom utiču na percepciju onoga što sam nekada, uslovno rečeno i nikad do kraja, zvao domom. dve godine nagrizaju inače koroziji sklone veze i rastapaju ih u varljivo sećanje koje na kraju skončava u bednoj nostalgiji. sila koja romantizira prošlost na momente jeste jaka ali je sporadična i bez trajnih posledica na svakodnevni zivot. raspojasava se uz višak alkohola i muzičke ekscese koji ferceraju taman toliko da nivelišu trenutno nezadovoljstvo postojećim stanjem i višak zadovoljstva prelivaju u bol za-tamo-nečim što je bilo a što je podjednako bilo iluzija kao i ovo sada.

pokušavajući da stvorim novo osećanje pripadnosti u americi izgleda da je neizbežno platiti cenu odricanja mog pređašnjeg zagrobnog života. moja poseta je prosla u osećajima većma izbledeog smisla i punoće koji bi bili dovoljni da me ožive na nov način ili da mi daju nešto što mi u ovom trenutku nedostaje. u raskoraku između dva sveta i dve civilizacije, ceo boravak je prošao kao u izmaglici, na momente tupih osećanja i bez pravog odgovora na okolnosti. sada kada pokušavam da premotam film shvatam da se ne sećam većine toga šta sam pričao. moj fokus i sve snage pregrupisane su na ovdašnje bojno polje da sam većinu stvari u srbiji radio po inerciji, iliti, po onoj šabanskoj u rangu beogradskog sindikata “starim danima slave” kojih, da se razumemo, nikada nije ni bilo. kako se niti prethodnog života polako rasparuju a novog nikako da se upletu u smislen vilerov goblen, ništa tamo nije imalo kvalitet na koji dijaspora drka i koji sam priželjkivao u očajničkim noćima po zadimljenim sobama motela u pustinji, uz neonska svetla na licu i flašu viskija pored kreveta (ovako nekako ljubitelji amerikane zamišljaju život ovde). naravno, prijatelji su tu i tamo, hrana je dobra i u džepu konačno malo više para, ali sve drugo je izbledela freska uskrsnuća skromnog dostignuća.

međutim, život je dobio jednu dimenziju koje nisam bio svestan ranije a koja me je baš tamo spopala. sastavljen od bezbrojnih muka koje s godinama mutiraju u lakše ili teže podnošljive, život u ovoj fazi nabacuje novu. prvo je bila škola, pa posao, pa nalaženje kakvog takvog smisla, pa osnivanje porodice, pa uvek dobrodošli sukobi i nesporazumi sa poznanicima…iako većinu toga jos nisam rešio, neumitni ciklus muka obznanio je jednu za koju sam racionalno znao da postoji ali je nisam osvestio kao blisku (i dalje mi treba nekoliko sekundi da shvatim koliko imam godina). to je muka starenja roditelja. možda sam posebno osetljiv na to zbog moje tisućljetne udaljenosti ali starost roditelja je sledeća zamorna faza koju treba hendlovati shodno godinama. iluzija da sazrevamo linearno, posebno draga nezrelima, pretpostavlja ovu muku negde u ovom periodu života nakon rešenih par “suštinskih” obaveza. ona bi trebala da dođe tiho, prirodno, sa stoičkim mirom, kao nešto normalno, imanentno našim godinama i ozbiljnošću godina. jasno mi je da će polako, bez žurbe, čoveka sve da zadesi ali ipak svest da se suočavamo sa nestajućim posrednikom između nas i sveta oko nas unosi dubok nemir i zabrnituost i do sada nepoznatu silinu tuge.

sudelovati u odnosu bilo koje vrste zahteva veliki napor oko stvaranja i razvijanja međusobnih kanala osetljivosti i poverenja, koji se ne mogu samo svoditi na ono što je meni potrebno i prijatno. odnosi sa roditeljima i njihovo postepeno starenje, menjanje uloga staratelj-onaj nad kojim se stara, osećanje da je život onoga koga voliš bezuslovnom ljubavlju prošao ali da još nije ugašen (zavaravajući se nakon odlaska u penziju da su unuci novi smisao u životu), brojni nesporazumi i sukobi prouzrokovani zarđalošću mentalnih funkcija i monotonošću svakodnevice koja neprestano gubi na kvalitetu…sve su to iskušenja koja dolaze u “stvaranju i razvijanju kanala osetljivosti” spram roditelja a od kojih već sada imam tremu. kako neko reče, čovek treba da, ako može, umre dostojan ljubavi. to je zaista na kraju jedino važno. ali, akcenat je na ovo “ako može”. ako ne, jebi ga. za utehu, sve će to večnost poništiti.

dan-dva pred povratak nazad, neka mračna sila me je naterala da uzmem da gledam fotografije, aktivnost prema kojoj osećam fizičku mučninu. kada sam video jednu fotografiju na kojoj je mama, desetak godina pre nego što me je rodila, fotografiju na kojoj je osoba koja ne liči na mamu kakvu je ja poznajem već jedna devojka pred kojom leže brojne mogućnosti i puna životnog elana, devojka koja ni ne sanja u kakav horor će joj se život pretvoriti, devojka koja zaslužuje svako dobro i kojoj bih poželo svako dobro i drugačiju decu od one koju je imala nepriliku da ima, ophrvala me nepodnošljiva tuga. ta devojka i ova sada osoba u koju sam je i ja pretvorio…tako sam snažno poželeo toj devojci na fotografiji da nije moja mama, ne zbog mene već za njeno dobro.

eto tako sam proveo raspust na sirijusu.

*#^ ova fotka na početku teksta nastala je na letu iz vašingtona za indijanapolis. neandertalac iz plemena srbalja nam je, neštedeći se, pokazao ovaj duborez iz pećine njegovog mozga. svet je bogatiji za još jednu misao. praise the lord!

jem cohen – museum hours

mhDVD_miva

mudri bunjuel jednom je rekao: “uvek me je više privlačila ideja spaljivanja muzeja, nego pomisao na otvaranje kulturnog centra ili svečanog početka rada neke nove bolnice”. uz večitu žal što je ja nisam prvi rekao jedino što mogu jeste da je, uz mahanje repa, potvrdim.  sa svojim elitističkim gromoglasnim predznakom kao “hramovi kulture” muzeji su, uz pozorišta, bili i jesu gotovo operetska scenografija za zadovoljanje “kulturnih potreba” ljudi koji, da parafraziram onu poznatu, ne bi ni znali da postoji kultura da im to neko nije rekao. postavši merna jedinica civilizovanosti jednog društva i samo još jedna institucija moći koja služa da se “varvari” osećaju inferiorno, one okupljaju u i oko sebe sve one kojima “kultura” nije na prvom mestu. a fakt je da se prava opera i pozorište dešavaju u pauzama između činova kada sve te presmešne dame i gospoda naložene na stil i autentičnost izađu da pišaju i da danu dušom od siline kojom ih je “visoka” kultura zapljusnula. služeći kao brutalna diskvalifikacija suparnika (“kada si poslednji put pogledao neku pozorišnu predstavu?”) ove institucije služe da potvrde viši status i umire savest onoga koji ih pohodi. njihova prvobitna svrha odavno se izgubila u magli statusnih simbola i neverbalne komunikacije. posebno je bizarna pozicija muzeja koji u svojoj besmislenoj didaktičnoj poziciji kao nečega što utvrđuje, određuje, podučava i svojom umišljenom ozbiljnošću izlaže ljudsko blago a, u stvari, svojim osnovnim konceptom, indirektno ukazuje na nemoral, prevaru i prezir prema čoveku i njegovim dostignućima, ubijajući svaku ljudsku kreaciju smeštajući je u kontekst izopšten iz realnosti i fasciniran prošlošću, ubijajući njenu samu svrhu. oni su danas hramovi kapitalističkog shvatanja kulture i humanizma u kojima ti pojmovi zvone (formalno lepšim zvonom) na poziv za pohlepom. tako, recimo, paradoksalno, ono nešto što se zove ‘noć muzeja’, čija je jeftina namena navodno vraćanje sveopšteg puka u skute kulture, postaje ismevanje muzeja i kulture i negacija same sebe. taj nihilizam ‘noći muzeja’ ispunjava zadovoljstvom svako humanističko srce.

posebno je interesantna pozicija čuvara u muzeju. idealizacija umetnosti kultur fašista ide u pravcu banalizacije maksime da umetnost može da promeni svet. da je njen uticaj toliki da može da promeni pojedinca ali da treba biti otvoren za tako šta, pa čak i obrazovan da bi je razumeo. čuvari su ljudi koji pola svog budnog dela dana provode pored najvećih umetničkih radova, sedeći, ćuteći i kontemplirajući o ko zna čemu. poput novomodernih čobana oni čuvaju dragoceno stado, upućeni jedni na druge bez mnogo međusobne komunikacije (btw, u smitsonijan muzejima u vašingotnu uslov da budes čuvar u muzeju je da si crn, iznad 150 kila i na granici retardiranosti. ko zna, možda su oni deo nekog tajnog projekta “uticaj umetnosti na objekte političke korektnosti”). ne znam da li postoji istraživanje među populacijom čuvara da li se išta od sve te silne kulture kojom su svakodnevno i višesatno izloženi zapati u njihovom duhu. da li su bolji prema ženi, komšijama, da li ne glasaju za desničare i da li imaju želju da posete španiju jer pikaso je soooo good. ali nekako sumnjam da blejanje u hiljadu i jedno remek delo ili imati za društvo “od devet do pet” vrhunske proizvode ljudskog duha mogu da zamene i utiču kao međuljudski odnos.

radnja filma ‘museum hours’, koji je režirao izvesni jem cohen (car je, ladno, rođen u kabulu), dešava se u jednoj od najvećih nehumanih institucija, kunsthistorisches art muzeju u beču. međutim, ovaj autor iz te bolne činjenice da se radnja dešava u “hramu umetnosti” uspeva, sebi svojstvenom magijom, da izvuče čistu umetnost i napravi malo remek delo koristeći neprijatelja kao sredstvo kojim vraća njegove sastavne elemente u život za koji su predodređeni. gotovo bez zapleta, film donosi priču o ženi iz kanade koja jedan dan dobija poziv da dođe u beč i poseti daleku rođaku koja je na samrti a koja nema nikog drugog da je obilazi u bolnici. ova dolazi i kao svaki uzorni turista prvo odlazi u muzej u kojem upoznaje jednog čuvara koji, za razliku od vašingtonskih, duboko promišlja svoju poziciju u svetu i svrhu umetničkih dela oko njega i koji joj pritom pomaže da se snađe u novom gradu šetajući sa njom i prevodeći administrativne lavirinte. i to je sve. nema tenzije koja bi dovela na kraju do međusobnog zaljubljivanja nakon čega bi ova srećna ostala u beču shvativši “neke stvari”. nema klimaksa u kojem likovi od početnih zabluda na početku filma bilo šta shvate na kraju, nema akcije i konflikta. ne, film se završava kao što je i počeo. niko nije na kraju ubijen, oženjen, udat, pametniji, mudriji….osim nas!

lagano i tiho reditelj nas vodi kroz čuvareve opservacije o životu, umetnosti, ljudskim odnosima. on umetničkim delima, ubijenim u muzeju, udahnjuje novi život povezujući ih sa pričom dva glavna lika a preko njih i sa nama i mi fascinirani gledamo film čiji sinopsis na imdb ne bi privukao ni roditelje reditelja da ga pogledaju. kroz ova umetnička dela u filmu mi u preplitanju prošlog i sadašnjeg razumevamo ljudske živote kao kompoziciju punu zgrada, predmeta, ljudi, situacija koji, čak i kada nam izgledaju poznato, u sebi kriju mnogo više od onoga što možemo razumeti. prepun finih i diskretnih naznaka na razne teme, film komunicira na brojnim nivoima sa gledaocem. neki nisu odmah razumljivi, neki nisu uopšte, ali svi oni pletu mrežu koja može da proizvede osećanje bola i tuge u činjenici da sve bledi i nestaje, ali reditelj nam ukazuje da treba ceniti gorkoslatke mrvice koje ostaju za nama (scena rembrantovog autoportreta u krpama i ostavljene igračke u starinarnici).

za srpče je posebno zanimljiva scena u kojoj dvoje glavnih likova odlaze u kafanu u kojoj se okupljaju “naši” ljudi i govori “naš” jezik, čuje se “naša” muzika a na zidovima vise slike likova iz “naše” bliže i dalje istorije. tu, dva glavna lika, posmatraju goste kafane i, u neku ruku, zavide načinu na koji ovi ljudi shvataju život. njihov kao-da-sutra-ne-postoji pogled na stvarnost i gotovo dionizijski način života. oni su oni varvari koji ne idu u muzeje a koje ovi rimljani posmatraju sa čežnjom za slobodom koju im je kultura davno uzela. i u tome leži radikalnost ovog filma. inteligencija i originalnost koju nam nudi u pogledu na svet oko nas izdvaja ga iz mnoštva pretencioznih i sada-ću-ja-da-vam-kažem filmova.

2015

sredina je 2016. i pravo vreme da se rekapituliraju pristojne pesme 2015. jedan od glavnih ličnih utisaka je da me počinje zamarati nova muzika i da je sve teže pratim i provaljujem šta je to tako originalno. da li su u pitanju godine ili neko unutrašnje nezadovoljstvo ili loša godina ili šta već ali malo je bilo usplahirenih treptaja u stomaku u 2015. velika većina novih stvari ima ukus već  preslušanog i “nove nade” ovog ili onog najčešće me ostavljaju ravnodušnim. sve više stvari mi izgleda površno a akcentovani stihovi iz nekih pesama sve češće nalazim ispraznim. ali, mislim, to je inače sudbina popularne muzike. njena svrha se ne moze izdvojiti od konteksta u kojem nam se dopadne i generalno prozaične metafore punimo značenjem kako nam i kada odgovara. kako starimo i ukus u metaforama raste ili opada i u tim promenama ili stagniranju je jedina poetncijalna sigurna luka za pop pesme. to ne znači da s vremena na vreme ne uživam ali prečesto nemaju više istu moć kao u ranoj mladosti. nesumnjivo da njena moć leži u simbiozi muzike i teksta i ako je svedemo na samo jedan od ta dva elementa u najvećem broju slučajeva gubi svoju snagu. ponekad se osetim toliko glupo pred samim sobom silujući se da učitam smisao u tipa “I’m coming home” frazu. ali, to je kompromis. mi pristajemo na to unižavanje standarda (kao da, pak, i imamo neko znanje o nečem višem) koje nam određeni segmenti popularne kulture donose zarad kratkotrajnog uživanja u banalnom jer, kao što smo ranije konstatovali, snaga banalnosti leži u njenoj istinitosti. svesni smo da je to površno i da barata opštim mestima ali pristajemo zarad osećanja da pripadamo carstvu odabranih (ili krdu?) i da neko razume naše probleme. osećanje bespomoćnosti i potreba za “mi” formom identiteta i imperativ traženja pomoći od drugih samo menja forme ali je suština ista. kratko uživanje koje nam ova vrsta muzike pruža dovoljna je nagrada ionako sve skromnijim očekvanjima od života. njena svrha da prebrodimo ovakve ili onakve životne trenutke je ispunjena ostavljajući nas u iluziji da smo preživeli.

lične traume su me odvele stranputicom slušanja radija Q2 ali i renensansne i barokne muzike, posebice one u njemačkoj XVI veka. stoga je moj fokus na trendove bio ograničen i sveden na povremene ispade kada bi za dva dana preslušao desetine novih pesama i onda se vratio u višemesečnu hibernaciju i tihovanju o ludilu u postreformacijskoj nemačkoj. ova godina je donela dominantno interesantnije ženske izvođače…izvođačice. glavni aduti su velikim delom omanuli novim albumima (pre svega jason isbell i sun kil moon, iako njegov prošli album ‘benji’ i dalje baca senku daleko, daleko kao jedan od najboljih albuma u ovom veku i to baš zato jer ruši strukturu klasične pop pesme uvodeći masivnu naraciju o banalnom bez želje da je lažno podiže na nivo strofa i stihova za horsko pevanje) ali su izronile “nove nade” koje, svaka na svoj način, bar na momente unesu nešto vredno pažnje.

lična himna za 2015. je bez premca pesma luna od deafheaven. u mračnim danima mogu da potpišem svaku reč u toj pesmi a naijenost emocija koju pesma sadrži s vremena na vreme dovede da pustim i onu mušku, tešku, najtežu suzu. najbolja pesma 2015. je damn that valley od u.s. girls. siguran sam da postoji još na desetine dobrih pesama iz ove godine koje nisam otkrio i koje ću verovatno otkrivati u narednom periodu ali evo nekih kojih sam uspeo da se setim listajući po sećanju i mom liked you tube kanalu.

 

 

 

florida keys

KMTH

u sklopu akcije upoznaj bolje novu familiju a pod jakim utiskom filma meet the fockers eto me u avionu na putu za floridu da provedem zimske dane u meksičkom zalivu zajedno sa mojim father-in-law. kao rođendanski poklon dobio sam boravak u kampu na nečemu sto se zove big pine key. pre ovog puta o floridi sam jedino znao da je majami omiljeno stecište vaskolikog srpstva po amerikama jer je poput malo naprednije budve. nešto poput njujorka za drugu srbiju.

kada se sleće na floridu, posebice na aerodrom u fort myers, pogled je impresivan. ono što sam mislio da samo postoji u tropskoj vrelini  i besmislenim reklamama za pivo zaista uživo fercera u svoj svojoj lepoti.

House

odatle nas dug put vodi do florida keys, spleta sitnih ostrva koji predstavljaju sam kraj amerike. manje od 100 km dalje je kuba. florida keys je sastavljena od mnogo malih keys ali ovih šest su kao najveća: key largo, islamorada, duck key, marathon, big pine key i key west. ta ostrva su pre više od sto godina bila mesto nesvakidašnjeg građevinskog poduhvata koji je i u današnjim merilima ludački a u svoje vreme, kada se završio, nezvanično je prozvan osmim svetskim čudom. naime, tadašnji bogatun, izvesni flagler, rešio je da sva ta ostrva, kojima se do tada jedino moglo pristupiti brodom, spoji prugom i od njih napravi turistički pakao. ako zamislimo početak XX veka i tadašnje tehničke mogućnosti i mašineriju pomoću kojih se spajaju ta ostrva tako što se u vodu (!?!) sipaju tone i tone šljunka, peska i zemlje i preko toga gradi prugu, onda je jasno koliko je trebalo muke i svakojakih žrtava da se napravi put dug više od 200 km sa brojnim mostovima (od kojih je jedan duži od 10km). sve je to trajalo do tzv. oluje veka koja je zadesila ostrva 1935. godine u kojoj je pruga značajno oštećena, jedan voz koji se u tom trenutku kretao potpuno oduvan, mostovi uzdrmani, ostrva poharana a preko 400 ljudi poginulo. od te katastrofe želznica se nije mogla oporaviti i prodata je državi florida koja je onda napravila auto put preko svih ostrva koristeći velikim delom infrastrukturu napravljenu za železnicu. vecina mostova napravljenih početkom XX veka je osamdesetih godina zamenjena novim a ovi stari sada služe kao spomenici u vodi koje je moguće prepešačiti i koji su idealna mesta za pecanje. ok, dosta sa bezdušnom wikipedijom.

tim putem kada se krene prema našoj krajnjoj destinaciji naleće se na ove dražesne znakove dobrodošlice. iako kubanska muzika, koja se najčešće čuje na lokalnim radio stanicama što smo bliži ostrvima, konačno dobije neki smisao, ovi znakovi su pomalo kvarili dobar vajb.

Panther-Crossing-Sign-and-Warning                      4799430193_ee9d578f82

jedna od brojnih bizarnosti kojima ova ostrva obiluju je i izvesna skalamerija zvana blimp. ogroman balon napunjen helijumom koji drži jedan kabel na visini od 5km sa ciljem da šalje informacije američkim službama za bezbednost vezanim za ilegalnu trgovinu u karipskim vodama i meksičkom zalivu kao i za zaštitu neba floride od manje vidljivih letilica. tako nešto.

4463010578_4004c89071_b                   tarpon-belly00

jedna od mojih misija na floridi je bila i da posetim krajnju tačku amerike. mesto gde počinje ili se završava ova jebada od zemlje. ako se krene od ove nulte milje ovim u.s. 1  autoputem može se dospeti skrooooz do države mejn na krajnjem severu istocne obale. video, snimio…checked!

mile-marker-zero

sledeća misija je bila inicijacija u pecaroša. i to ne onog kanalskog ili rečnog vec mitskog, okeanskog, prepunog hordi najraznovrsnijih stvorenja koje desnom rukom lovim, levom držim dok im zubima kidam glavu. nažalost, ta misija nije ispunjena jer je moj jedini izlazak na prostranstvo bio po nemogućem vetru sto je prouzrokovalo nezapamćenu mučninu zbog koje sam bio jednom nogom u plavoj grobnici. trebalo mi je dva dana posle toga da vaskrsnem i moja starac i more epizoda se završila pre nego što je i počela. kruženje veselih ajkula i ostalih nemani zabeležiću u idućem životu.

posebno impresionira količina kokošaka i petlova na ulicama inače buržujskog key westa. uzrok tolikoj količini živine leži u prvim pridoslicama s početka XIX veka ali, pre svega, u velikom prilivu kubanskih izbeglica pedesetih godina koja ih je povela sa sobom što da bi se prehranila a što zbog borbe petlova, omiljene im sportske discipline. u novoj sredini suočili su se sa zabranom borbi, korišćenjem istih u vudu magijama i neobičnim zakonom da ne smeju da se ubijaju na samom ostrvu te su ih pustili na ulicu. sada ih ima na hiljade i kukuriču i kidišu na turiste svih boja i rasa a nije retko videti kako se dva petla peglaju na sred ulice zaustavivši saobraćaj. za seljače poput mene naviklo na kokodakanje a neprirodno odvojen od istog evo već godinama bio je ovo emotivan trenutak. iako, kukurikanje ispod palmi…hmmm.

                                                       maxresdefault  20150801-IMG_1779-2  pr22301

mi smo boravili u jednom kampu koji se nalazi, kao što rekoh, na big pine key ostrvu. da bi sve bilo na nivou zadatka odabrali smo deo kampa u kojem nema ni struje ni vode. dakle, poput pravih šumbinzona rešili smo da provedemo dane daleko od standardnih navika. samo prirodno: šator, vatra, plaknjavanje guze iz podgrejanog lončeta. na stranu milion poteškoća koje takva odluka donosi, najzanimljiviji segment cele avanture bili su ljudi koji su doneli istu takvu odluku. još od slavnih vojničkih dana nisam imao tako snažan osećaj komune s tom bitnom razlikom što su ljudi kojima sam ovaj put bio okružen u proseku imali 70 godina. kao mlad pajser ložio sam se na, čini mi se, bergmanov film u kojem on sa gađenjem govori o trećem dobu. o njihovom zadahu, njihovim pričama, njihovoj koži. ali kako sam i sam odavno ušao u godine koje neću duplirati postao sam značajno tolerantniji prema starijim ljudima. štaviše, radeći sada sa značajno mlađima počeo sam njih da prezirem. njihovu opsednutost seksom, izlascima, šupljim pričama, trendovima i telefonima. ah, postojan čovek mora uvek nekoga da prezire inače bi se ubio.

moje najveće iznenađenje bilo je da ogromna većina tih sedamdesetogodišnjaka duva. i to bez drame i pompe. kao što srpče lako zapali cigaretu tako ovi ljudi vade, motaju i pale džoint. bilo je to zaista otrežnjujuće iskustvo. biti toliko van glupih moralisanja kojima je većina izložena a u isto vreme ne praviti od toga spektakl. ekipa kojom sam bio okružen daleko da je bila nižeg socijalnog statusa ili sa rubnih delova društva kojima takvi “ispadi” za većinu predstavljaju deo njihovog folklora zbog kojeg su tu gde jesu. ne, velika većina je visoko obrazovana, sa vrlo pristojnim karijerama profesora univerziteta, naučnika, lekara, poslovnih ljudi iz cele amerike i kanade. kapiram da su to posledice njihove šezdesetosmaške generacije i da su još u ranim danima raskrstili sa mitom da je trava štetnija od duvana ili akohola. nisam mogao da se oduprem podmuklom osećaju koji me većma tamo činio tužnim kada bi ih gledao kako uživaju u starosti. poredio bi ih sa mojom mamom i roditeljima ljudi koje poznajem i to je bila kosmička razlika u svemu: poimanju života, životnim navikama, pogledom na starost, decu i njihove porodice. neprikladno je reći da je to nepravda ali ta reč me je sve vreme progonila sedeći u tom kampu svako veče i slušajući neverovatne priče i stavove o koječemu. nepravda da po mnogo čemu slični ljudi tamo i ovde žive toliko kvalitativno drugačije živote. nesumnjivo je da su okolnosti i kultura jednih i drugih učinili razliku zastrašujuće dubokom, ne samo lične karakteristike svakog od nas. da se razumemo, i ovi ljudi su imali i imaju silne probleme, od novčanih preko porodičnih, ali način na koji su izašli sa njima na kraj, filozofija koju su upregnuli u svakodnevne navike posledica je, mislim, kako deo kulture tako i jednog konstantnijeg i stabilnijeg okruženja koje donosi muku ali i rešenja za istu. lišeni fatalističkog es muss sein ova kultura traži i nalazi uvek iznova pozitivne strane života. istina, nekada zaglibi u opravinfrizaciju ali to joj ne smeta da ostavlja dobar i realan efekat na kvalitet pojedinca. koliko god i meni samom taj entuzijazam bio stran nemoguće je nepoštovati ga kada se sudariš sa njim. on, možda, u dubljoj teoretizaciji zaista nema smisla i vodi neminovnom porazu ali mu se mora odati priznanje da pojedine trenutke čini nezaboravnim. on ovim čilim sedamdesetogodišnjacima daje izgled i duh svetlosnim godinama dalek od naših preumornih u ranim šezdesetim. dovoljno da se čeljade porazmisli i prevrednuje.

kornél mundruczó – white god

white-god

 

još od la grande bellezza me nije uvod nekog filma toliko opčinio kao onaj s početka filma white god. scena u kojoj devojčica vozi bicikl kroz prazne ulice budimpešte dok za njom juri stotine pasa je u pravom smislu te reči impresivna. takav početak je jasno nagovestio da imamo susret sa nesvakidašnjim filmom. i zaista, reditelj kornela mundruczoa, po sudbini mađar, napravio je vanserijski film- metaforu mađarskog (evropskog?) društva par godina pre nego što je isto to društvo pokazalo svoje nakazno lice u prošlogodišnjoj izbegličkoj krizi.

priča je jednostavna poput onih iz dečijih slikovnica…verni pas, igrom slučaja odvojen od svog voljenog vlasnika luta po bespućima mađarske trpivši silnu muku i boreći se da savlada svoju zlohudu sudbinu. nisam ljubitelj filmova sa životinjama i više se ni ne sećam kako sam uopšte pristao da pogledam ovaj film (mada, hjustonovu annie mogu da gledam svaki dan). staro holivudsko pravilo da treba izbegavati snimanje filmova sa životinjama i decom kod mene je čvrsto ukorenjeno, iako iz sasvim drugačijih razloga nego tamo.

nakon što otac trinaestogodisnje lili (koju inače vidimo golu u filmu. aplauz mađarima na tome) odbije da plati taksu na psa kojeg mu je ova uvalila nakon što se preselila kod njega na nekoliko meseci dok je njena majka, a njegova bivša žena, na nekom poslovnom putu, džeki hagen završi na ulici, prvo sam, zatim u rukama tipa koji obučava pse za borbu i na kraju u čoporu drugih drugara koji terorišu grad. film ima brojne scena u kojima se pojavljuje 250 pasa…pravih….ne kompjuterskih i to sve izgleda impresivno i nestvarno režirano. ne može se ne poštovati vidljiv silan trud u snimanju tih scena. reditelj je bio dovoljno pametan da snimi prateći film o tome kako su snimali film jer je bio svestan rizika da ga likovi iz udruženja za zaštitu životinja proglase zločincem zbog nekoliko vešto snimljenih brutalnih scena sa psima. morao je da im pokaže da je poštovao pravila koja važe u američkoj filmskoj industriji kada se snimaju scene sa životinjama. ovo je bilo neizbežno da se ne bi desilo da mu ovo bude poslednji snimljeni film ikada.

naziv filma je pozajmljen iz remek dela j.m. coetzee ‘sramota'(ima li taj čovek nesto sto nije remek delo?!?). u njemu jedan od likova kaže za pse “oni nam čine čast tretirajući nas kao bele bogove, a mi im to vraćamo tretirajući ih kao da su stvari”. e, u ovom filmu psi rešavaju da nam ponude svoje viđenje stvari i poretka.

za razliku od holivudskih filmova ovde u jednom trenutku psi ne progovore da bi mi bolje razumeli njihovu muku. ne nudi nam se diznijevska didaktična humanizacija životinja da bi shvatili o čemu se radi. dovoljno je što reditelj spušta kameru u ravni pseće perspetkive i što pola filma gledamo svet sa visine našeg kolena da bi shvatili hagenovu situaciju i priklonili se njegovoj sudbini.

sama priča, ako se čita kao metafora za mađarsku ili evropu i njenog straha od manjina, ili u skorije vreme izbeglica, dobija novu moćnu dimenziju. završna scena u kojoj lili na trubi svira listovu mađarsku rapsodiju i leže na zemlju ispred ogromnog šopora pasa ne predstavlja njen poraz vec, naprotiv, jedno od rešenja problema. tek kada budemo voljni da prihvatimo i razumemo druge moguće je smiriti neprijateljstva. kada u tom trenutku lilin otac takođe legne na zemlju, nakon što je svom kolegi rekao da još ne zove policiju vec “da ih pusti da malo provedu vreme zajedno”, postaje jasno da je suživot moguć uz obostrano slušanje i strpljenje.