na sirijusu

IMG_4655 *#^

stabilan prosek osećanja i nostalgije spram rodne grude nije prouzrokovao preteranu želju da odem u maticu. odlasku je više doprinela doza zainteresovanosti kako će mi iz ove perpsektive izgledati moj prošli zivot (jedan od) i koliko ću sam sebi biti mizeran u poređenju s tim. koliko ću uspeti da pohvatam konce svih neuspeha i nadigranosti i povežem ih u smislenu sliku koja mi možda može pomoći u novim okolnostima.

hteo to ili ne ali gotovo dve godine provedene na mestu koje još uvek ne mogu da nazovem domom utiču na percepciju onoga što sam nekada, uslovno rečeno i nikad do kraja, zvao domom. dve godine nagrizaju inače koroziji sklone veze i rastapaju ih u varljivo sećanje koje na kraju skončava u bednoj nostalgiji. sila koja romantizira prošlost na momente jeste jaka ali je sporadična i bez trajnih posledica na svakodnevni zivot. raspojasava se uz višak alkohola i muzičke ekscese koji ferceraju taman toliko da nivelišu trenutno nezadovoljstvo postojećim stanjem i višak zadovoljstva prelivaju u bol za-tamo-nečim što je bilo a što je podjednako bilo iluzija kao i ovo sada.

pokušavajući da stvorim novo osećanje pripadnosti u americi izgleda da je neizbežno platiti cenu odricanja mog pređašnjeg zagrobnog života. moja poseta je prosla u osećajima većma izbledeog smisla i punoće koji bi bili dovoljni da me ožive na nov način ili da mi daju nešto što mi u ovom trenutku nedostaje. u raskoraku između dva sveta i dve civilizacije, ceo boravak je prošao kao u izmaglici, na momente tupih osećanja i bez pravog odgovora na okolnosti. sada kada pokušavam da premotam film shvatam da se ne sećam većine toga šta sam pričao. moj fokus i sve snage pregrupisane su na ovdašnje bojno polje da sam većinu stvari u srbiji radio po inerciji, iliti, po onoj šabanskoj u rangu beogradskog sindikata “starim danima slave” kojih, da se razumemo, nikada nije ni bilo. kako se niti prethodnog života polako rasparuju a novog nikako da se upletu u smislen vilerov goblen, ništa tamo nije imalo kvalitet na koji dijaspora drka i koji sam priželjkivao u očajničkim noćima po zadimljenim sobama motela u pustinji, uz neonska svetla na licu i flašu viskija pored kreveta (ovako nekako ljubitelji amerikane zamišljaju život ovde). naravno, prijatelji su tu i tamo, hrana je dobra i u džepu konačno malo više para, ali sve drugo je izbledela freska uskrsnuća skromnog dostignuća.

međutim, život je dobio jednu dimenziju koje nisam bio svestan ranije a koja me je baš tamo spopala. sastavljen od bezbrojnih muka koje s godinama mutiraju u lakše ili teže podnošljive, život u ovoj fazi nabacuje novu. prvo je bila škola, pa posao, pa nalaženje kakvog takvog smisla, pa osnivanje porodice, pa uvek dobrodošli sukobi i nesporazumi sa poznanicima…iako većinu toga jos nisam rešio, neumitni ciklus muka obznanio je jednu za koju sam racionalno znao da postoji ali je nisam osvestio kao blisku (i dalje mi treba nekoliko sekundi da shvatim koliko imam godina). to je muka starenja roditelja. možda sam posebno osetljiv na to zbog moje tisućljetne udaljenosti ali starost roditelja je sledeća zamorna faza koju treba hendlovati shodno godinama. iluzija da sazrevamo linearno, posebno draga nezrelima, pretpostavlja ovu muku negde u ovom periodu života nakon rešenih par “suštinskih” obaveza. ona bi trebala da dođe tiho, prirodno, sa stoičkim mirom, kao nešto normalno, imanentno našim godinama i ozbiljnošću godina. jasno mi je da će polako, bez žurbe, čoveka sve da zadesi ali ipak svest da se suočavamo sa nestajućim posrednikom između nas i sveta oko nas unosi dubok nemir i zabrnituost i do sada nepoznatu silinu tuge.

sudelovati u odnosu bilo koje vrste zahteva veliki napor oko stvaranja i razvijanja međusobnih kanala osetljivosti i poverenja, koji se ne mogu samo svoditi na ono što je meni potrebno i prijatno. odnosi sa roditeljima i njihovo postepeno starenje, menjanje uloga staratelj-onaj nad kojim se stara, osećanje da je život onoga koga voliš bezuslovnom ljubavlju prošao ali da još nije ugašen (zavaravajući se nakon odlaska u penziju da su unuci novi smisao u životu), brojni nesporazumi i sukobi prouzrokovani zarđalošću mentalnih funkcija i monotonošću svakodnevice koja neprestano gubi na kvalitetu…sve su to iskušenja koja dolaze u “stvaranju i razvijanju kanala osetljivosti” spram roditelja a od kojih već sada imam tremu. kako neko reče, čovek treba da, ako može, umre dostojan ljubavi. to je zaista na kraju jedino važno. ali, akcenat je na ovo “ako može”. ako ne, jebi ga. za utehu, sve će to večnost poništiti.

dan-dva pred povratak nazad, neka mračna sila me je naterala da uzmem da gledam fotografije, aktivnost prema kojoj osećam fizičku mučninu. kada sam video jednu fotografiju na kojoj je mama, desetak godina pre nego što me je rodila, fotografiju na kojoj je osoba koja ne liči na mamu kakvu je ja poznajem već jedna devojka pred kojom leže brojne mogućnosti i puna životnog elana, devojka koja ni ne sanja u kakav horor će joj se život pretvoriti, devojka koja zaslužuje svako dobro i kojoj bih poželo svako dobro i drugačiju decu od one koju je imala nepriliku da ima, ophrvala me nepodnošljiva tuga. ta devojka i ova sada osoba u koju sam je i ja pretvorio…tako sam snažno poželeo toj devojci na fotografiji da nije moja mama, ne zbog mene već za njeno dobro.

eto tako sam proveo raspust na sirijusu.

*#^ ova fotka na početku teksta nastala je na letu iz vašingtona za indijanapolis. neandertalac iz plemena srbalja nam je, neštedeći se, pokazao ovaj duborez iz pećine njegovog mozga. svet je bogatiji za još jednu misao. praise the lord!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s