Category: books

Holzfällen: Eine Erregung – Thomas Bernhard

Image

nema potrebe napominjati da je delo thomasa bernharda među najboljim koje je dala književnost na nemačkom jeziku u XX veku. to možda čak znaju i blazirani PR-ovi i likovi iz sveta marketinga, za koje mogu samo da naslutim kakve reči hvale bi imao isti taj bernrhard. u poslednjih nekoliko godina susrećemo se sa njegovom virtuoznošću zahvaljujući izdavačkoj kući LOM koja je, čini se, rešila da polako objavi sve što je potrebno od njegovih dela kako bi ovu zabrinjavajuće posrnulu sredinu bar malo održala u životu (postoji hrvatsko izdanje većine bernhardovih romana i drama ali su ona nepristojno skupa). slaba je vajda od toga jer u zemlji u kojoj je somborac sinonim za dobru karikaturu, ona dva retarda iz jutarnjeg programa na radiju B92 inteligentna kritika društva koju čak i zabranjuju, RTS javni servis, svi na pod najbolji domaći bend a malagurski  hrabri reditelj dokumentarnih filmova, nastupila je klinička smrt. ali dobro, bar je časno pokušati jedan takav unapred na propast osuđen pokušaj izdavanja dela umetnika koji o takvom posrnuću jednog društva govori na najdirektniji i bespoštedan način. valjda se sve to negde računa i isplati.

na prošlogodišnjem sajmu knjiga pojavio se roman seča šume, iz 1985,  jednog od poslednjih koje je bernhard za života objavio. ova knjiga pripada njegovoj fazi potpune zrelosti koja je počela ranih osamdesetih delima dete, vitgenštajnov nećak i, naročito, gubitnik – neopevanim remek delom svetske književnosti. neke zajedničke osobine koje su krasile ta tri romana: jezgrovitost, ukidanje (odnosno ekstremno redukovanje) pasusa, svođenje eksperimentalnih elemenata svojstvenih njegovoj ranoj prozi, dinamizovanje radnje i njenog uvođenja, porast direktnih iskaza i, naravno, kao i u većini ostalih romana, literarni model koji udomljava okosne tačke bernhardovog života i karijere. i ovde prisustvujemo furioznom monologu čija «rečenica kao da se trudi da dostigne svoj dah». i ovde imamo monomanični govor glavnog lika koji brutalnom iskrenošću ovaj put secira bečku umetničku scenu tog doba pričajući nam tragičnu sudbinu jedne glumice. cinizam, ironija, crni humor, mizantropija, stilizacija,  verbalne bravure, kritika malograđanskog duha bečke aristokratije….sve divote njegove umetnosti su opet tu u svom punom zanosu. osmeh i gađenje tokom čitanja, prezir i divljenje nakon čitanja (zanimljiv fakt vezan za ovu knjigu jeste da je iako najveći deo svog života živeo o trošku mecena koje su ga finansirale, on ovim romanom napada njihovu dobru volju zbog čega je došlo i do sudskog proces, čiju će optužnicu autor poništiti javnom pretnjom da više nece objavljivati u austriji).

iako je mizantropija i anarhizam u pogledu na svet bernhardovih junaka prisutan  kod još jedne svemoćne spisateljice koja časno brani boje austrijske zastave, elfride jelinek, ona za razliku od bernhardove sintakse koja je repetativna, ciklična u svojoj muzikalnosti, gaji jezički stil koji bi se mogao opisati kao svojevrstan «isprekidani» minimalistički narativ kojim ona postiže, kako bi se to glupo reklo, oneobičavanje teksta u celini (naravno, i određen nivo hermetičnosti). s toga je delo bernharda komunikativnije i samim tim uticajnije.

kako je to lepo rekao zebald (jos jedan veliki pisac sa nemačkog govornog područja) u svom eseju o austrijskoj književnosti «austrijska književnost nije tek predškola psihoanalize. na prelazu vekova i u toku narednih decenija njene su psihološke spoznaje jednako napredne kao i otkrića psihoanalize, a vrlo često i naprednije».

ekstremna netrpeljivost bernharda prema većini stvari koje krase austriju je u stvari prvi korak ka humanizmu. njegova opsednutost austrijskim društvom i provincijalnim duhom koji razara svaku ljudskost i brutalna kritika vrednosti koje  gaji ima za cilj da izleči to isto društvo i ukaže na opasnosti koje su ranije i dovele do nacizma ili jalove i dekadentne kulture koja guši čovekov potencijal i sputava duh preteći da ga unazadi do neslućenih granica. thomasova mržnja je, u stvari, pervertirana ljubav prema domovini a mizantropija najveći humanizam.

ukoliko bi zamenili imena likova iz romana i ubacili srpska, situacija bi bila identična trenutnom stanju u srbiji. jedan od milion problema ovoga društva i jeste u tome što nema svog thomasa bernharda. basara je isuviše dnevno političku i banalan, stilski prazan, idejno kratkoročno inetersantan. onaj marojević…ne razumem zasto njega vezuju za bernharda. albahari, ilić….sve mi je to predaleko. svi drugi su ili preambiciozni ili ideološki ostrašćeni ili slabog umetničkog kapaciteta da obuhvate i stilski uobliče probleme srpskog društva. ali razumem ih. verujem da je zastrašujuće i skoro pa nemoguće odrediti odakle početi sa seciranjem sveopšteg  raspada…da li početi kritikom obrazovanja i sramotno nepismene i priglupe akademske građane na čelu sa asistentima i profesorima, tim prejadnim konstruktorima kritičke misli, ili umetničkom scenom osuđenu na samouništenje autističnim pristupom umetnosti koji je zasnovan na autocenzuri i fašizmu političke korektnosti ne bi li se dobile neke pare iz evropskih fondova, ili crkvom o kojoj, u stvari, i nema smisla pisati jer svaka reč o njoj daje joj na značaju koji, kada se malo bolje razmisli, ni ne treba da ima…ni u kakvom obliku, ili pisati o medijima kao neshvatljivom klozetu, ili o….ma! previše i za tri bernharda.