2015

sredina je 2016. i pravo vreme da se rekapituliraju pristojne pesme 2015. jedan od glavnih ličnih utisaka je da me počinje zamarati nova muzika i da je sve teže pratim i provaljujem šta je to tako originalno. da li su u pitanju godine ili neko unutrašnje nezadovoljstvo ili loša godina ili šta već ali malo je bilo usplahirenih treptaja u stomaku u 2015. velika većina novih stvari ima ukus već  preslušanog i “nove nade” ovog ili onog najčešće me ostavljaju ravnodušnim. sve više stvari mi izgleda površno a akcentovani stihovi iz nekih pesama sve češće nalazim ispraznim. ali, mislim, to je inače sudbina popularne muzike. njena svrha se ne moze izdvojiti od konteksta u kojem nam se dopadne i generalno prozaične metafore punimo značenjem kako nam i kada odgovara. kako starimo i ukus u metaforama raste ili opada i u tim promenama ili stagniranju je jedina poetncijalna sigurna luka za pop pesme. to ne znači da s vremena na vreme ne uživam ali prečesto nemaju više istu moć kao u ranoj mladosti. nesumnjivo da njena moć leži u simbiozi muzike i teksta i ako je svedemo na samo jedan od ta dva elementa u najvećem broju slučajeva gubi svoju snagu. ponekad se osetim toliko glupo pred samim sobom silujući se da učitam smisao u tipa “I’m coming home” frazu. ali, to je kompromis. mi pristajemo na to unižavanje standarda (kao da, pak, i imamo neko znanje o nečem višem) koje nam određeni segmenti popularne kulture donose zarad kratkotrajnog uživanja u banalnom jer, kao što smo ranije konstatovali, snaga banalnosti leži u njenoj istinitosti. svesni smo da je to površno i da barata opštim mestima ali pristajemo zarad osećanja da pripadamo carstvu odabranih (ili krdu?) i da neko razume naše probleme. osećanje bespomoćnosti i potreba za “mi” formom identiteta i imperativ traženja pomoći od drugih samo menja forme ali je suština ista. kratko uživanje koje nam ova vrsta muzike pruža dovoljna je nagrada ionako sve skromnijim očekvanjima od života. njena svrha da prebrodimo ovakve ili onakve životne trenutke je ispunjena ostavljajući nas u iluziji da smo preživeli.

lične traume su me odvele stranputicom slušanja radija Q2 ali i renensansne i barokne muzike, posebice one u njemačkoj XVI veka. stoga je moj fokus na trendove bio ograničen i sveden na povremene ispade kada bi za dva dana preslušao desetine novih pesama i onda se vratio u višemesečnu hibernaciju i tihovanju o ludilu u postreformacijskoj nemačkoj. ova godina je donela dominantno interesantnije ženske izvođače…izvođačice. glavni aduti su velikim delom omanuli novim albumima (pre svega jason isbell i sun kil moon, iako njegov prošli album ‘benji’ i dalje baca senku daleko, daleko kao jedan od najboljih albuma u ovom veku i to baš zato jer ruši strukturu klasične pop pesme uvodeći masivnu naraciju o banalnom bez želje da je lažno podiže na nivo strofa i stihova za horsko pevanje) ali su izronile “nove nade” koje, svaka na svoj način, bar na momente unesu nešto vredno pažnje.

lična himna za 2015. je bez premca pesma luna od deafheaven. u mračnim danima mogu da potpišem svaku reč u toj pesmi a naijenost emocija koju pesma sadrži s vremena na vreme dovede da pustim i onu mušku, tešku, najtežu suzu. najbolja pesma 2015. je damn that valley od u.s. girls. siguran sam da postoji još na desetine dobrih pesama iz ove godine koje nisam otkrio i koje ću verovatno otkrivati u narednom periodu ali evo nekih kojih sam uspeo da se setim listajući po sećanju i mom liked you tube kanalu.

 

 

 

florida keys

KMTH

u sklopu akcije upoznaj bolje novu familiju a pod jakim utiskom filma meet the fockers eto me u avionu na putu za floridu da provedem zimske dane u meksičkom zalivu zajedno sa mojim father-in-law. kao rođendanski poklon dobio sam boravak u kampu na nečemu sto se zove big pine key. pre ovog puta o floridi sam jedino znao da je majami omiljeno stecište vaskolikog srpstva po amerikama jer je poput malo naprednije budve. nešto poput njujorka za drugu srbiju.

kada se sleće na floridu, posebice na aerodrom u fort myers, pogled je impresivan. ono što sam mislio da samo postoji u tropskoj vrelini  i besmislenim reklamama za pivo zaista uživo fercera u svoj svojoj lepoti.

House

odatle nas dug put vodi do florida keys, spleta sitnih ostrva koji predstavljaju sam kraj amerike. manje od 100 km dalje je kuba. florida keys je sastavljena od mnogo malih keys ali ovih šest su kao najveća: key largo, islamorada, duck key, marathon, big pine key i key west. ta ostrva su pre više od sto godina bila mesto nesvakidašnjeg građevinskog poduhvata koji je i u današnjim merilima ludački a u svoje vreme, kada se završio, nezvanično je prozvan osmim svetskim čudom. naime, tadašnji bogatun, izvesni flagler, rešio je da sva ta ostrva, kojima se do tada jedino moglo pristupiti brodom, spoji prugom i od njih napravi turistički pakao. ako zamislimo početak XX veka i tadašnje tehničke mogućnosti i mašineriju pomoću kojih se spajaju ta ostrva tako što se u vodu (!?!) sipaju tone i tone šljunka, peska i zemlje i preko toga gradi prugu, onda je jasno koliko je trebalo muke i svakojakih žrtava da se napravi put dug više od 200 km sa brojnim mostovima (od kojih je jedan duži od 10km). sve je to trajalo do tzv. oluje veka koja je zadesila ostrva 1935. godine u kojoj je pruga značajno oštećena, jedan voz koji se u tom trenutku kretao potpuno oduvan, mostovi uzdrmani, ostrva poharana a preko 400 ljudi poginulo. od te katastrofe želznica se nije mogla oporaviti i prodata je državi florida koja je onda napravila auto put preko svih ostrva koristeći velikim delom infrastrukturu napravljenu za železnicu. vecina mostova napravljenih početkom XX veka je osamdesetih godina zamenjena novim a ovi stari sada služe kao spomenici u vodi koje je moguće prepešačiti i koji su idealna mesta za pecanje. ok, dosta sa bezdušnom wikipedijom.

tim putem kada se krene prema našoj krajnjoj destinaciji naleće se na ove dražesne znakove dobrodošlice. iako kubanska muzika, koja se najčešće čuje na lokalnim radio stanicama što smo bliži ostrvima, konačno dobije neki smisao, ovi znakovi su pomalo kvarili dobar vajb.

Panther-Crossing-Sign-and-Warning                      4799430193_ee9d578f82

jedna od brojnih bizarnosti kojima ova ostrva obiluju je i izvesna skalamerija zvana blimp. ogroman balon napunjen helijumom koji drži jedan kabel na visini od 5km sa ciljem da šalje informacije američkim službama za bezbednost vezanim za ilegalnu trgovinu u karipskim vodama i meksičkom zalivu kao i za zaštitu neba floride od manje vidljivih letilica. tako nešto.

4463010578_4004c89071_b                   tarpon-belly00

jedna od mojih misija na floridi je bila i da posetim krajnju tačku amerike. mesto gde počinje ili se završava ova jebada od zemlje. ako se krene od ove nulte milje ovim u.s. 1  autoputem može se dospeti skrooooz do države mejn na krajnjem severu istocne obale. video, snimio…checked!

mile-marker-zero

sledeća misija je bila inicijacija u pecaroša. i to ne onog kanalskog ili rečnog vec mitskog, okeanskog, prepunog hordi najraznovrsnijih stvorenja koje desnom rukom lovim, levom držim dok im zubima kidam glavu. nažalost, ta misija nije ispunjena jer je moj jedini izlazak na prostranstvo bio po nemogućem vetru sto je prouzrokovalo nezapamćenu mučninu zbog koje sam bio jednom nogom u plavoj grobnici. trebalo mi je dva dana posle toga da vaskrsnem i moja starac i more epizoda se završila pre nego što je i počela. kruženje veselih ajkula i ostalih nemani zabeležiću u idućem životu.

posebno impresionira količina kokošaka i petlova na ulicama inače buržujskog key westa. uzrok tolikoj količini živine leži u prvim pridoslicama s početka XIX veka ali, pre svega, u velikom prilivu kubanskih izbeglica pedesetih godina koja ih je povela sa sobom što da bi se prehranila a što zbog borbe petlova, omiljene im sportske discipline. u novoj sredini suočili su se sa zabranom borbi, korišćenjem istih u vudu magijama i neobičnim zakonom da ne smeju da se ubijaju na samom ostrvu te su ih pustili na ulicu. sada ih ima na hiljade i kukuriču i kidišu na turiste svih boja i rasa a nije retko videti kako se dva petla peglaju na sred ulice zaustavivši saobraćaj. za seljače poput mene naviklo na kokodakanje a neprirodno odvojen od istog evo već godinama bio je ovo emotivan trenutak. iako, kukurikanje ispod palmi…hmmm.

                                                       maxresdefault  20150801-IMG_1779-2  pr22301

mi smo boravili u jednom kampu koji se nalazi, kao što rekoh, na big pine key ostrvu. da bi sve bilo na nivou zadatka odabrali smo deo kampa u kojem nema ni struje ni vode. dakle, poput pravih šumbinzona rešili smo da provedemo dane daleko od standardnih navika. samo prirodno: šator, vatra, plaknjavanje guze iz podgrejanog lončeta. na stranu milion poteškoća koje takva odluka donosi, najzanimljiviji segment cele avanture bili su ljudi koji su doneli istu takvu odluku. još od slavnih vojničkih dana nisam imao tako snažan osećaj komune s tom bitnom razlikom što su ljudi kojima sam ovaj put bio okružen u proseku imali 70 godina. kao mlad pajser ložio sam se na, čini mi se, bergmanov film u kojem on sa gađenjem govori o trećem dobu. o njihovom zadahu, njihovim pričama, njihovoj koži. ali kako sam i sam odavno ušao u godine koje neću duplirati postao sam značajno tolerantniji prema starijim ljudima. štaviše, radeći sada sa značajno mlađima počeo sam njih da prezirem. njihovu opsednutost seksom, izlascima, šupljim pričama, trendovima i telefonima. ah, postojan čovek mora uvek nekoga da prezire inače bi se ubio.

moje najveće iznenađenje bilo je da ogromna većina tih sedamdesetogodišnjaka duva. i to bez drame i pompe. kao što srpče lako zapali cigaretu tako ovi ljudi vade, motaju i pale džoint. bilo je to zaista otrežnjujuće iskustvo. biti toliko van glupih moralisanja kojima je većina izložena a u isto vreme ne praviti od toga spektakl. ekipa kojom sam bio okružen daleko da je bila nižeg socijalnog statusa ili sa rubnih delova društva kojima takvi “ispadi” za većinu predstavljaju deo njihovog folklora zbog kojeg su tu gde jesu. ne, velika većina je visoko obrazovana, sa vrlo pristojnim karijerama profesora univerziteta, naučnika, lekara, poslovnih ljudi iz cele amerike i kanade. kapiram da su to posledice njihove šezdesetosmaške generacije i da su još u ranim danima raskrstili sa mitom da je trava štetnija od duvana ili akohola. nisam mogao da se oduprem podmuklom osećaju koji me većma tamo činio tužnim kada bi ih gledao kako uživaju u starosti. poredio bi ih sa mojom mamom i roditeljima ljudi koje poznajem i to je bila kosmička razlika u svemu: poimanju života, životnim navikama, pogledom na starost, decu i njihove porodice. neprikladno je reći da je to nepravda ali ta reč me je sve vreme progonila sedeći u tom kampu svako veče i slušajući neverovatne priče i stavove o koječemu. nepravda da po mnogo čemu slični ljudi tamo i ovde žive toliko kvalitativno drugačije živote. nesumnjivo je da su okolnosti i kultura jednih i drugih učinili razliku zastrašujuće dubokom, ne samo lične karakteristike svakog od nas. da se razumemo, i ovi ljudi su imali i imaju silne probleme, od novčanih preko porodičnih, ali način na koji su izašli sa njima na kraj, filozofija koju su upregnuli u svakodnevne navike posledica je, mislim, kako deo kulture tako i jednog konstantnijeg i stabilnijeg okruženja koje donosi muku ali i rešenja za istu. lišeni fatalističkog es muss sein ova kultura traži i nalazi uvek iznova pozitivne strane života. istina, nekada zaglibi u opravinfrizaciju ali to joj ne smeta da ostavlja dobar i realan efekat na kvalitet pojedinca. koliko god i meni samom taj entuzijazam bio stran nemoguće je nepoštovati ga kada se sudariš sa njim. on, možda, u dubljoj teoretizaciji zaista nema smisla i vodi neminovnom porazu ali mu se mora odati priznanje da pojedine trenutke čini nezaboravnim. on ovim čilim sedamdesetogodišnjacima daje izgled i duh svetlosnim godinama dalek od naših preumornih u ranim šezdesetim. dovoljno da se čeljade porazmisli i prevrednuje.

kornél mundruczó – white god

white-god

 

još od la grande bellezza me nije uvod nekog filma toliko opčinio kao onaj s početka filma white god. scena u kojoj devojčica vozi bicikl kroz prazne ulice budimpešte dok za njom juri stotine pasa je u pravom smislu te reči impresivna. takav početak je jasno nagovestio da imamo susret sa nesvakidašnjim filmom. i zaista, reditelj kornela mundruczoa, po sudbini mađar, napravio je vanserijski film- metaforu mađarskog (evropskog?) društva par godina pre nego što je isto to društvo pokazalo svoje nakazno lice u prošlogodišnjoj izbegličkoj krizi.

priča je jednostavna poput onih iz dečijih slikovnica…verni pas, igrom slučaja odvojen od svog voljenog vlasnika luta po bespućima mađarske trpivši silnu muku i boreći se da savlada svoju zlohudu sudbinu. nisam ljubitelj filmova sa životinjama i više se ni ne sećam kako sam uopšte pristao da pogledam ovaj film (mada, hjustonovu annie mogu da gledam svaki dan). staro holivudsko pravilo da treba izbegavati snimanje filmova sa životinjama i decom kod mene je čvrsto ukorenjeno, iako iz sasvim drugačijih razloga nego tamo.

nakon što otac trinaestogodisnje lili (koju inače vidimo golu u filmu. aplauz mađarima na tome) odbije da plati taksu na psa kojeg mu je ova uvalila nakon što se preselila kod njega na nekoliko meseci dok je njena majka, a njegova bivša žena, na nekom poslovnom putu, džeki hagen završi na ulici, prvo sam, zatim u rukama tipa koji obučava pse za borbu i na kraju u čoporu drugih drugara koji terorišu grad. film ima brojne scena u kojima se pojavljuje 250 pasa…pravih….ne kompjuterskih i to sve izgleda impresivno i nestvarno režirano. ne može se ne poštovati vidljiv silan trud u snimanju tih scena. reditelj je bio dovoljno pametan da snimi prateći film o tome kako su snimali film jer je bio svestan rizika da ga likovi iz udruženja za zaštitu životinja proglase zločincem zbog nekoliko vešto snimljenih brutalnih scena sa psima. morao je da im pokaže da je poštovao pravila koja važe u američkoj filmskoj industriji kada se snimaju scene sa životinjama. ovo je bilo neizbežno da se ne bi desilo da mu ovo bude poslednji snimljeni film ikada.

naziv filma je pozajmljen iz remek dela j.m. coetzee ‘sramota'(ima li taj čovek nesto sto nije remek delo?!?). u njemu jedan od likova kaže za pse “oni nam čine čast tretirajući nas kao bele bogove, a mi im to vraćamo tretirajući ih kao da su stvari”. e, u ovom filmu psi rešavaju da nam ponude svoje viđenje stvari i poretka.

za razliku od holivudskih filmova ovde u jednom trenutku psi ne progovore da bi mi bolje razumeli njihovu muku. ne nudi nam se diznijevska didaktična humanizacija životinja da bi shvatili o čemu se radi. dovoljno je što reditelj spušta kameru u ravni pseće perspetkive i što pola filma gledamo svet sa visine našeg kolena da bi shvatili hagenovu situaciju i priklonili se njegovoj sudbini.

sama priča, ako se čita kao metafora za mađarsku ili evropu i njenog straha od manjina, ili u skorije vreme izbeglica, dobija novu moćnu dimenziju. završna scena u kojoj lili na trubi svira listovu mađarsku rapsodiju i leže na zemlju ispred ogromnog šopora pasa ne predstavlja njen poraz vec, naprotiv, jedno od rešenja problema. tek kada budemo voljni da prihvatimo i razumemo druge moguće je smiriti neprijateljstva. kada u tom trenutku lilin otac takođe legne na zemlju, nakon što je svom kolegi rekao da još ne zove policiju vec “da ih pusti da malo provedu vreme zajedno”, postaje jasno da je suživot moguć uz obostrano slušanje i strpljenje.

 

humor and irony on n capitol st

 

u vreme dok sam bio samo glupi student jedan od načina na koji sam se pravio pametan pred suprotnim polom je prosipanje kojekakvih definicija kojekavih filozofa koje bih bubačio danima pre toga. po nepisanom pravilu uvek bi ih pogrešno citirao, zapetljavši se u komplikovanoj logici koju u suštini nikada nisam do kraja razumevao i na kraju balade bih ostajao, što bi se akademski reklo, suva kurca. naravno, što je definicija bila komplikovanija to mi je bila draža jer, mislio sam, slutila je tako da sam i ja kompleksna osoba koju suprotna strana ne može lako da razume pa je samim tim čini privlačnijom. u vrtiću sam shvatio da žene vole sjebane, zamišljene, ne-znaš-ti-moje-brodolome  pacijente i ova filozofska prdoseranja su bila gorivo za tu vrstu pozeraja. jedna od omiljenijih mi iz tog doba bila je šopenhauerova definicija smeha koje se, nekim čudom, i danas sećam a koja otprilike kaže da je smeh u skoro svim slučajevima jednostavno iznenadna percepcija disparatnosti između koncepta i stvarnih objekata a sam smeh je izraz te disparatnosti…tako nekako. znači da vidimo šta sve imamo tu…percepcija, disparatnost, koncept, stvarni objekti….dooobro, dosta mudrih reči koje mogu bilo koju glupu studentkinju ostaviti bez daha ili trajno odbiti od mene. ponavljao sam poput mantre tu definiciju pri svakom novom susretu ostvarajući ispod polovičan uspeh. verovatno se tako i urezala u sećanje kao nepresušan izvor kasnijih frustracija.

jedna od prvih stvari koje putnik namernik iz trećeg sveta vidi u americi je infrastuktura koja je na momente slična onima u zemljama trećeg sveta. ima zlokobnog šarma u činjenici da je ulica u kojoj se nalaze centrale svetske banke i međunarodnog monetarnog fonda na momente slična površini meseca. te dobrodušne institucije, koje suptilnim represalijama kontrolišu kojim zemljama će udeliti milostinju za izgradnju puteva i slične zajebancije, i same kao da se nalaze na crvenka – kruščić laza magistrala. koji su razlozi za to prevazilazi moje granice znanja. ali, kao jedna od posledica te i takve nakaradne infrastrukture je i ta da su zidovi u zgradama neretko u rangu onih u patrisu ili karaburmi ili u garsonjerama po meri provincijalne studentarije iz niže radničke klase odlučne da pročita nešti više od blaga cara radovana. kada si student to je prednost jer možeš da za sve pare drkaš ukoliko si srećnik da ti docimer jebe nešto a ti se omastiš slušajući (jer, je l, fora sa definicijom nije prošla). ali kada si zreo, ozbiljan i uspešan poslovan čovek poput mene, sa impresivnom karijerom iza sebe, onda je to stvarno…kako da kažem…bezveze. remeti ti san nakon dana u kojem crnčiš za frazu put the food on the table (verovatno najodvratniju od milijardu odvratnih frazetina kojima amerika obiluje) i unosi nemir u srce-violinu i u krhki duh koji reaguje na najmanji zvuk.

u stanu do našeg živi komšija koji neodoljivo podseća na lik koga philip seymour hoffman glumi u happiness-u. osnovano sumnjam da su mu i sklonosti nista manje bizarne od njegovih a nije daleko ni fakt da se trpa u senfaru. mogu da ga zamislim da radi neki secret service za pentagon, fbi ili vojsku (opšte je mesto da je washington grad sa najvise špijuna i advokata). al ajd sve to nego naš junak ima neviđeno iritantan poriv da se noću, posle devet, smeje na zabrinjavajuće agresivan i glasan način. lepeza varijacija, oktava, intonacija, kuraca palca koje lelujaju svaku noć iz tog stana ostavljaju ozbiljnu zapitanost o čemu se radi u tom stanu. par puta sam prislanjao glavu uz zid ne bi li čuo neki drugi glas, nečije prisustvo čiji vrcavi duh uveseljava našeg veselog komšiju ali gotovo da sam siguran da je lik neprestano sam u svom ludilu.

tanki zidovi omogućavaju uvid u njegove dnevne navike. budi se u pola sedam, prazni se, useca i šmrče u kupatilu oko pola osam, izlazi iz stana u osam, vraća se u pet. misterija šta radi od pet do devet ostaje da lebdi jer je taj period obavijen zaglušujućom tišinom i verujem da se tu negde krije i odgovor na to šta uzrokuje da uredno od devet uveče kreće divljanje smejanjem. jedini logičan zaključak koji se svakom zdravom domaćinu sam nameće je da je on jedan od članova udruženja obolelih od nekotrolisanog smeha koje angažuju televizijski studiji da se agresivno smeju na svaku glupost koju njihovi sitcomi prospu. uvek sam se pitao ko su ljudi koji se smeju kada beni hil uhvati za sisu neku od onih njegovih golih britanskih lepotica ili kolektivno uzdahnu jedno aaawwww kada glavni likovi izjave ljubav ili ćerka zagrli tatu. e, evo ga, jedan od tih pacijenata na par metara od mene dok ovo pišem. njegovom nekontrolisanom smehu obavezno prethodni jedno bizarno whoooop whooop whooop kliktanje nakon čega sledi ritmično smejanje od kojeg se i zdrav čovek razboli i postane borac za ljudska prava ili pr i marketinški stručnjak.

ok, naš junak živi isposničkim životom, kuća-CIA, kuća-CIA i predstavnik je onih alijeniziranih zbog kojih se diže moralna panika čak i u zabačenim plemenima tipa srbija. slika kako onako debelguz jede picu dok mrljav gleda netflix i smeje se dok mu krpice iskaču iz usta ne izbija iz glave svakog normalnog  i poštenog jebača kome je familija na prvom mestu a porodične vrednosti i to uz šta će deca da mu rastu stoji tik uz ikonu. ali, majku mu, naš tajni agent direktno pobija definiciju da je smeh jednostavno iznenadna percepcija disparatnosti između koncepta i stvarnih objekata a sam smeh je izraz te disparatnosti. dakle, IZNENADNA. kako li je teško, kako li je mučno živeti život u kojem je to iznenada svakih deset sekundi, na svaku jebenu foru i fazon koju ti televizija servira. koliko moraš biti odlep kada se ne uklapaš ni u šopenhauerovu definiciju smeha. možemo se složiti da je humor pre svega stvar ličnog poimanja sveta dok je ironija više u vezi sa intelektualnom sposobnošću analiziranja i da naš delija pada na oba testa kao ljudsko biće jer poima svet tako da koncept istog i stvarnost njega šamaraju svakih deset sekundi izazivajući u njemu kratak spoj bez sposobnosti za bilo kakvim analiziranjem. tu više nema ni ironije u njegovom smejanju. samo čist, kristalizirani smeh očišćen od svakog smisla i ljudskosti. smeh miljama dalek od onog prosvetljujućeg pesoinog  “danas sam se smejao kao neko ko se prethodno sit isplakao”. ne, to je smeh koji demorališe svaki entuzijazam, post coital blues ili sam osmeh. to je smeh zbog kojeg je i životni i radni entuzijazam afričkih emigranata manje iritantan. smeh zbog kojeg život u americi izgleda jos depresivnije.

 

Hirokazu Koreeda

81rodj0F41L._SY445_

godinama nalećem na japanske filmove toliko neinteresantnih naziva a toliko impresivnog utiska da sam u jednom momentu počeo osnovano da sumnjam da iza toga stoji neka zavera. nešto tu nije kako treba….ili jeste!?!  (iskreno, ni sada, dok ovo pišem, ne mogu se setiti nijednog od tih naslova) pamtim samo utiske koje su ostavljali nakon što bih ih pogledao. sve dok jednom nisam rešio da zagrejem stolicu, odem na imdb i povezem točkice. osim nepamtljivih naslova i impresivnog utiska sve te filmove vezivalo je to što ih je radio isti čovek. i malo po malo sklopila se slika jednog izuzetnog savremenog autora koji, čini se, nije poznat koliko bi trebalo. naravno, ispostavilo se da su ti neinteresantni nazivi njegovih filmova duboko promišljeni i bez obizra što se ne lepe lako na kraju daju konačni pečat svakom od njih.

poput naslova i koredini filmovi su daleko od svakog spektakla: neverovatno strpljiva i diskretna režija, milion naizgled nepovezanih scena od kojih nijedna ne traje duže od dva minuta, impresivan rad sa glumcima, diskretna kamera i nenametljivi dijalozi. sa, rekli bi politički nekorektno, japanskom strpljivošću i preciznošću koreeda slaže slojeve i slojeve svojih priča. nepregledan niz diskretnih detalja, situacija, gestova, momenata služi da nas postepeno uvuče u životne priče svojih likova terajući nas da sve to spojimo u jednu veliku celinu. nema tu velikih preokreta već samo jednostavan život sa svojim mirisima, sitnim zapletima, nelogičnostima… u svojoj veličanstvenosti i kompleksnosti. njegovi omiljeni junaci su deca i njihov odnos sa roditeljima. dakle, porodica u bazičnom smislu reči. ne idealizovana kao kod spilberga već ona…naša…sa tajnama, neraščišćenim odnosima, bizarnim zapletima, prećutanim strahovima i otvorenim lažima. porodica koja nam iskreno priča o tome kako je teško biti roditelj, dete, čovek.

poput natsuki majstora koreeda svaku priču minuciozno obrađuje i glača do krajnjih granica, ali bez želje da morališe i donosi presude. on samo prikazuje situacije, brižljivo ih obrađuje sa svih strana, ulazi u najsitnije detalje ali izbegava konačne odgovore. to ostavlja nama i našim svetonazorima. on jednostavim izrazima pripoveda situacije koje svi možemo prepoznati ali o kojima možemo imati značajno različite stavove. baš to doprinosi da nas magičnom jednostavnošću ostavlja duboko zamišljene nakon svakog filma. umetnost pravljenja atmosfere da se i sami osećamo diskretnim učesnicima porodičnih drama koreedu stavlja u apsolutne majstore savremenog filma.

Ускршња Посланица

I don’t wanna write this down, [world… premiere]
I wanna tell you how I feel right now [world… premiere]
I don’t wanna take no time to write this down, [world… premiere]
I wanna tell you how I feel right now, hey [world… premiere]

Tomorrow may never come
For you or me
Life is not promised
Tomorrow may never show up
For you and me
This life is not promised

I ain’t no perfect man
I’m trying to do, the best that I can,
With what it is I have
I ain’t no perfect man
I’m trying to do, the best that I can,
With what it is I have

Put my heart and soul into this song [yes yes]
I hope you feel me
From where I am, to wherever you are
I mean that sincerely
Tomorrow may never come
For and me
Life is not promised
Tomorrow may never appear
You better hold this very moment very close to you [right now]
Very close to you [right now]
So close to you, So- close to you [your moment in history is right now!]
Don’t be affraid, to let it shine

My Umi said shine your light on the world
Shine your light for the world to see
My Abi said shine your light on the world
Shine your light for the world to see
[I want black people to be free, to be free, to be free]
My Abi said shine your light on the world
[Want black people to be free, to be free, to be free]
Shine your light for the world to see
[Want black people to be free, to be free, to be free]
My Umi said shine your light on the world
[Want black people to be free, to be free, to be free]
Shine your light for the world to see
[Want black people to be free, to be free…]

Sometimes I get discouraged
I look around and, things are so weak
People are so weak
Sometimes,
Sometimes I feel like crying
Sometimes my heart gets heavy
Sometimes I just want to leave and fly away [fly fly fly, like a dove]
Sometimes I don’t know what to do with myself [ow!]
Passion takes over me
I feel like a man
Going insane
Losing my brain
Trying to maintain
Doing my thang
Hey hey hey hey hey
Put my heart and soul into this y’all
I hope you feel me
Where I am, to wherever you are [ha ha ha ha]
Sometimes I don’t want to be bothered
Sometimes I just want a quiet life, with
Me and my babies, me and my lady
Sometimes I don’t want to get into no war
[Black people to be free, to be free…]
Sometimes I don’t wanna be a soldier
Sometimes I just wanna be a man, but

Umi said shine your light on the world
Shine your light for the world to see
My Abi said shine your light on the world
Shine your light for the world to see
[I want black people to be free, to be free, to be free]
My Jiddo said shine your light on the world
[Want black people to be free, to be free, to be free]
Shine your light for the world to see
[Want black people]
My elders said shine your light on the world [Hey hey]
Shine your light for the world to see

I want black people to be free, to be free, to be free
All my people to be free, to be free, to be free
Oh black people to be free, to be free, to be free
Oh black people to be free, to be free, to be free

That’s all that matters to me (x7)

Black people unite and let’s all get down
Gotta have what,
Gotta have that love
Peace and understanding
One God, one light
One man, one voice, one mic
Black people unite come on and do it right
Black people unite come on and do it right
Black people unite come on and get down
Gotta have what,
Love, peace and understanding
One God, one voice, one life
One man, gon’ shine my light
Black people unite, now hop up and do it right
Black people unite, now come on and do it right
Yeah baby that’s what I like
Yeah baby that’s what I like
Yeah baby that’s what I like…
[Black people, my people….]