moram priznati da makavejeva znam samo po onim klasicima, beskrajno zabavnog pogleda na totalitarne režime. znam da je pripadao onome što se zove crni talas, nečemu što danas dobija mitske dimenzije. gledao sam ljubavni slučaj službenice ptt-a, nevinost bez zaštite, WR misterija organizma. znam da je otišao (neki bi rekli pobegao) u ameriku i tamo predavao na harvardu ili tako nečem zajebanom i snimio nekoliko filmova od kojih sam gledao samo koka kola kid….prilično besmislen uradak.

ne sećam se kako sam saznao za sweet movie a još manje kako sam se zaineteresovao da ga pogledam s obzirom da mi se činilo da sam odgledao sve njegove pažnje vredne filmove (u slučaju da opet nekom zlohudom sudbinom moram da polažem test opšte kulture). ni odokativno, u kratkom opisu filma, nije bilo ničeg privlačnog, ni u insertima, ni u plakatu… pa ipak sam jedno veče, dok je skitnica koja danima spava ispred naših vrata već bio u dubokom snu, rešio da počnem da gledam ovaj film, pa ako se posle deset minuta smorim… aj zdravo!

avaj! ovakvom filmu se nisam ni najmanje nadao. ne podnosim lamentiranje nad prošlim i, kao, boljim vremenima, ali, fakat, danas je nemoguće snimiti ovakav film. duboko subverzivan i nemilosrdan. ne znam u čemu je problem, da li u duhu vremena koje sve pretvara u praznu formu ili u nedostatku zdravog, kritičkog razuma koji postaje endemska pojava. ni veliki reditelji današnjice nemaju, kada se podvuče crta, ovoliko muda da naprave nešto ovako. lars fon trier je nezreli deran za makavejeva, jedan vešt samoreklamer koji ume da ubode u neuralgične tačke ali ne ovako radikalno i ne zarad nekih viših ciljeva već pre svega lukrativnih i egoističnih. thomas paul anderson je uvek na ivici ali nikako da je prekorači. terrence malick, iako upao u manir, jedino ima nameru da bude subverzivan na ekstremnno intimnom planu, što ume da smori. pa čak ni ekspanzija dokumentaraca, koji bi valjda trebali da otvoreno govore o problemima savremenog sveta, ne pogađaju ovako dobro metu kao što to čini makavejev. (alen badju piše da kriza savremene umetnosti nastaje kada se dokumentarnost svede na prikazivanje nemoći kao takve: nemoć postaje fetiš, ljudsko telo lišeno je dostojanstva i mogućnosti da bude viđeno kao bilo šta osim žrtve, a zlo se posredno uzdiže na nivo nekakvog apsoluta. iz toga, međutim, ne sledi da umetnost treba da se odrekne svoje uloge svedoka društvene nepravde i počinjenih zločina, već da mora neprestano tragati za novim formama koje će ljudsko biće pokazati kao sposobno za otpor. badju, postmodernu nepoverljivost opisuje kao bolest filozofije. sumnji suprotstavlja matematiku kao nauku o biću kao takvom, ironiji suprotstavlja optimizam i aktivizam, konačnosti beskonačnost, i tvrdi da je smrt samo promena u logici pojavnosti (ovo zvuči utešno)).

ne znam ko je rekao da je za modernu umetnost verodostojna estetika dela a za savremenu estetika događaja ali ko god bio mislim da je u pravu. zaista, danas više nema potpunih umetnika poput fassbindera, pasolinija, tarkovskog, kieslowskog, makavejeva….koji bi visoku estetičnost svojih dela cementirali visokom etičnošću u kojima prikazani događaji čine samo jedan segment u celokupnoj slici. ili ih ima ali su u dubokoj ilegali i višak vrednosti nepriznat od ogromne većine pa samim tim i uticaja. valjalo bi se pozabaviti tim problemom.

kada vam polusvet od komentatora na internetu napiše za neki film da je bolestan, morbidan, nastran….tu mora da ima potencijala vrednog pažnje. ne znam kako bi se najpreciznije prevela reč offensiveness ali to je prava reč za ovaj film! on je neprijatan za gledanje, izaziva gađenje i možda, čak, bes ali vas ipak tera da ga pogledate do kraja. kako odmiče on je sve radikalniji. u prvi mah vam ništa nije jasno, previše simbolike koju ne razumete jer dolazite iz jednog drugog vremena koje ismevanje komunizma ne shvata više kao moralnu dužnost, iritantne ljudske kreature koje rade stvari koje ne možete da povežete. sve to može da nervira ali ispod, intuitivno osećate da se nešto valja. sve je to jedna velika umetnička strategija koja želi da prenese ozbiljne političke poruke. ukoliko ovaj posmatrate film samo kao niz radnji u kojima likovi u njemu orgijaju na sve moguće zamislive načine onda vam izmiče jedno izuzetno umetničko delo. izmiče perfidna simbolika raspojasanosti totalitarnih sistema, njihova zastrašujuća moć koja uništava svaku ljudskost zarad totalne moći koja nužno vodi u svoju negaciju, dekadenciju i, na kraju, samouništenje i masakr. ovako razuzdanu kreativnost koju makavejev koristi u prikazivanju nastranosti idelogija više ne možete videti. možda je baš zato ovaj film teško varljiv. teško je otvoriti um i srce za ovakve ispade. on zahteva čitanje između redova a danas je to sve ređa aktivnost i ne baš na ceni.

smara me da prepričavam radnju filma jer nije klasično filmski linearna. samo ću nabrojati da se u njemu mogu videti brod koji se zove Karl Marks prepun slatkiša u kojem su mahom deca koja orgijaju sa nekom golom ženom, izbor za svetski mis device,  scena seksa i ubistva u kadi punoj šećera, pravo sranje i mazanje govnima, povraćanje, drkanje za stolom punim hrane, nenadjebivo dobru scenu neke ribe u čokoladi…

naravno, opet osnovna premisa za ovaj film leži u seksualnoj teoriji vilhelma rajha kojem je makavejev, kao psiholog po obrazovanju, opsednut u većini svojih filmova. to je posebno vidljivo u epskim scenama snimljenim u friedrichshof komuni otto muhl-a koja je od početka sedamdesetih do početka devedesetih bila najpoznatija sex-komuna. otto muhl je bio bečki umetnik srednjih godina kada je rešio da okupi mlade idealiste gradeći kult svoje ličnosti. na stotine mladih ljudi bilo je zavedeno njegovom ideologijom života slobodne ljubavi, umetnosti, beskrajne psihoanalize, ekonomskog komunizma… sve dok im njihov guru, muhl, nije završio u zatvoru zbog seksa sa decom. ako se zna da je u austriji dozvoljen seks sa decom starijom od 14 godina, onda je jasno da se ovaj delija opasno zaleteo u psihoanalizi. te “robove u raju”, kako ih je neko nazvao, činili su mahom intelektualci sa zapada i severa evrope koji su u jednoj takvoj palamuđevini nalazili viši smisao slobode i borbe protiv kapitalističkog društva i svih stega savremenog doba. makavejevu je deo filma snimljen u ovoj komuni jedan vid kritike totalitarnih sistema (a, hell yeah, kapitalizam jeste totalitarni sitem), te tako imamo scenu orgija koja se jednostavno mora videti da bi se pojmila subverzija celog koncepta.

da je pravde Makavejevu bi trebalo podići spomenik. on je, uz žilnika, sam vrh evropske duboko podrivajuće estetike koja je već sada deo nezaobilazne istorije umetnosti XX veka. sweet movie je na granici incidenta, gledano iz današnje perspektive.